Tuesday, 17 April 2018

Vladimir Megre - Anastasija (Zvoneći kedri Rusije)

- Zar ti nije dosadno da ovde živiš sama, Anastasija? Sama, bez televizora i telefona?
- Kakve si ti primitivne stvari naveo! Sve je to imao čovek od samoga početka, samo u mnogo savršenijem vidu. To imam i ja.
- I televizor i telefon?
- Ma, šta je to televizor? Aparat, uz čiju pomoću skoro zakržljaloj ljudskoj uobrazilji pružaju neko obaveštenje, ređajući slike i sadržaje. Mogu uz pomoć svoje mašte da naslikam bilo koje sadržaje, bilo koje slike, da stvorim najneverovatnije okolnosti; a da uz to sama u njima uzmem učešće, utičući na sadržaj. Uh, nerazumljivo sam se, zacelo, izrazila. Zar ne?
- A telefon?
- Čovek može da razgovara sa drugim čovekom bez pomoći telefona.
Za to su nužne samo volja, želja dvoje ljudi i istančana uobrazilja.
Predlagao sam joj da otputuje u Moskvu i nastupi na televiziji.
- Zamisli, Anastasija, sa tvojom lepotom bi mogla da budeš foto-model, manekenka na svetskom nivou.
Tad sam shvatio da joj ništa zemaljsko nije strano i da joj, kao i svakoj ženi, prija da bude lepotica. Anastasija se nasmejala.
- Baš, baš najlepša, zar ne? - upitala je i kao dete počela da se glupira, i hoda po poljani, kao da je manekenka na podijumu. Postalo mi je smešno kako imitira manekenku preplićući nogama pri hodu, pokazujući zamišljenu svečanu garderobu. Počeo sam da aplaudiram i sam sam, uključivši se u igru, objavio:
- A sada, uvažena publiko, pažnja! Pred vama će se pojaviti ni od koga prevaziđena, sjajna gimnastičarka, neuporediva lepotica, Anastasija!
Ova najava ju je još više razveselila. Istrčala je na sredinu poljane i napravila neverovatan salto, prvo napred, zatim nazad, na stranu, desno, levo, zatim je jako visoko poskočila. Jednom rukom se uhvativši za granu drveta, zaljuljavši se dvaput, prebacila je svoje telo na drugo drvo. Iznova napravivši salto, počela je koketno da se klanja pod mojim aplauzom. Zatim je pobegla s poljane i sakrila se iza gustog žbuna. Osmehujući se, Anastasija je izvirivala odatle, kao iza kulisa, s nestrpljenjem očekujući sledeću najavu. Prisetio sam se video kasete, sa zapisima najlepših pesama, u izvođenju popularnih pevača. Ponekad sam je uveče gledao u svojoj vikendici. Setivši se te kasete, mada ne razmišljajući o tome da li bi Anastasija makar nešto od toga mogla da izvede, najavio sam:
- Uvažena publiko, sada će pred vama nastupiti najbolji solisti savremene estrade, pevajući svoje najbolje pesme. Izvolite! 
O, kako sam pogrešio ne poverovavši u njene talente! Nadalje se desilo nešto... što je i zamisliti bilo apsolutno nemoguće. Anastasija je, jedva napravivši iskorak iza svojih improvizovanih kulisa, zapevala glasom Ale Pugačove. Ne, ona nije pravila parodiju na veliku pevačicu, nije imitirala njen glas, već je odista pevala, lako prenoseći ne samo glas, melodiju, već i osećanja. Ipak, najneočekivanije nije bilo to. Anastasija je pravila akcente na pojedinim rečima, dodajući nešto svoje, donoseći pesmi dodatne poteze, i pesma Ale Pugačove, za čije se izvođenje čini da ga je nemoguće prevazići, izazvala je celu gamu dodatnih osećanja, izrazitije osvetljavajući likove. Na primer, u celosti veličanstveno izvedenoj pesmi:

Živeo je nekad umetnik jedan,
Kućicu je imao i slike,
Ali je glumicu voleo
Onu, koja je volela cveće.
Prodade tada on svoj dom,
Prodade slike i platna
I za sav novac kupi
Celo more cvetova -

Anastasija je stavila akcent na reč »platna«. Ona je iznenađeno i uplašeno kriknula tu reč. Upravo platno - najdragocenije za slikara, bez kog je nemoguće stvarati, a on daje to najdragocenije, radi svoje voljene. Potom je kod reči: »u daljine ju je voz odneo« - predstavila slikara, zaljubljenog čoveka, dok posmatra odlazeći voz, koji je odnosio zanavek njegovu ljubljenu. Prikazala je njegov bol, očajanje i izgubljenost. Potresen svime viđenim i onim što sam čuo, nisam počeo da aplaudiram na kraju pesme. Anastasija je, poklonivši se, očekivala aplauz, i ne čuvši ga, započe novu pesmu sa još većim zalaganjem. Ona je po tačnom redosledu izvela sve moje najdraže pesme, snimljene za mene na video kaseti. I svaka pesma, koju nisam samo jednom čuo, bila je u njenom izvođenju mnogo impresivnija i sadržajnija. Posle izvođenja i poslednje pesme, i ne čuvši aplauze, Anastasija krete ka svojim »kulisama«. Preneražen, još neko vreme sam sedeo ćutke, pod izuzetnim utiskom. Zatim sam skočio, počeo da aplaudiram i vičem:
- Bravo, Anastasija! Bis! Bravo! Izvedite sve izvođače na scenu!
Anastasija je obazrivo izašla i poklonila se. Sve vreme sam vikao:
- Bis! Bravo! – udarao sam nogama i tapšao.
I ona se razveselila. Zatapšala je rukama i uzviknula: - Bis - to znači još?
- Da, još! I još!... Savršeno si to izvela, Anastasija! Bolje nego oni sami! Bolje čak i od zvezda naših!
Zanemeh i pažljivo pogledah Anastasiju. Pomislio sam kako je svestrana njena Duša, kad je uspela da unese u već, reklo bi se, idealno izvođenje pesama, tako mnogo novog, savršenog i blistavog. Ona je, takođe zanemevši, ćutke i upitno gledala u mene. Tad je upitah:
- Anastasija, imaš li ti svoju pesmu? Da li bi mogla da izvedeš nešto svoje, što nisam ranije čuo?
- Mogla bih, ali u mojoj pesmi nema reči. Da li će ti se to dopasti?
- Otpevaj, molim te, svoju pesmu.
- Dobro.
I ona je zapevala svoju čudesnu pesmu. Anastasija je isprva kriknula, kao tek rođeno dete. Potom je njen glas zazvučao tiho, nežno, milujuće. Stajala je pod drvetom, pritisnuvši ruke na grudi, naklonivši glavu kao da uspavljuje, milujući svojim glasom, mališana. Nešto nežno mu je govorio njen glas. Od tog tihog glasa, zadivljujuće čistog, uokolo je sve iznenada zamrlo: i ptice, i zrikanje u travi. Zatim, kao da se obradovala probuđenom iz sna detetu. U njenom glasu se osetilo likovanje. Neverovatno visoki po tonalitetu zvuci, lebdeli su u vazduhu, te uzletali u visine beskraja. Glas Anastasijin je čas molio nekoga, čas ulazio u borbu, te nanovo milujući dete, darivao radost svemu okolnom. Osećaj beskrajne radosti ulio se u mene. Kada je završila svoju pesmu, razdragano sam uzviknuo:
- A sada, uvažene dame, gospodo i drugovi, jedinstvena, neponovljiva tačka, jedinstvene u svetu, ukrotiteljke! Najveštija, najsmelija, čarobna, kadra da ukroti ma kog grabljivca. Gledajte i tresite se! Anastasija je vrisnula od zadovoljstva, poskočila, zatapšala ritmično, nešto viknula i zazviždala. Na poljani je započelo nešto nezamislivo. Prvo se pojavila vučica. Iskočila je iz žbunja i zaustavila se na ivici poljane, s nerazumevanjem se obazirući. Po drveću na kraju poljane, preskačući sa grane na granu, jurile su veverice. Nisko su kružila dva orla, u žbunju su se micale nekakve životinjice i razlegao se tresak polomljenih grana. Razmičući ih i gnječeći, na poljanu je istrčao ogromni medved i zaustavio se kao ukopan blizu Anastasije ... Nadalje se naša igra sastojala u razmatranju mogućnosti: gde bi Anastasija mogla da nađe posao u našem svetu, i kako da prevlada postojeće uslovnosti. Ali, lake varijante nismo nalazili, pošto Anastasija nije imala ni dokumente o obrazovanju, ni prijavu, a u priče o njenoj genezi samo na osnovu sposobnosti, makar i neobičnih, niko neće poverovati. Prešavši na ozbiljan ton, Anastasija reče:
- Ja bih, svakako, još jednom volela da boravim u nekom od gradova, možda Moskvi, da bih se uverila koliko sam tačna u oblikovanju nekih okolnosti iz vašeg života. Meni, na primer, nije sasvim jasno, na koji način uspevaju tamne sile da zaglupljuju žene do te mere, da one, same to i ne naslućujući, privlače muškarce lepotama svoga tela, čime im ne daju mogućnost da učine pravi izbor, blizak Duši. A same posle i pate zbog toga, što porodicu istinsku stvoriti ne mogu, zato što ... pomislih: »Najneverovatnije od svega viđenog i onog što sam čuo jeste - njena moć da govori o našem životu, tačno i do najsitnijih pojedinosti ga poznajući«. 
Anastasija je održala reč i legla pored mene. Osetio sam kako miris njenog tela prevazilazi sve mirise. Bio je prijatniji od najprefinjenijih parfema koje sam ponekad osećao na ženama. Ali, sada ni pomisli nije bilo da je osvojim. Posle onog pokušaja na putu ka poljani, pokuljalog tada straha i gubljenja svesti, više nisam imao telesnih želja, čak ni kad sam je video obnaženu. Ležao sam i maštao o sinu, koga mi ipak nije rodila žena. Pomislio sam: »Bilo bi sjajno kad bi mog sina rodila Anastasija! Ona je tako zdrava, izdržljiva i lepa. Dete bi, znači, isto bilo zdravo. Ličilo bi na mene. Može i na nju, ali da ipak više liči na mene. Postaće snažna i umna ličnost. Znaće mnogo. Biće talentovan i sretan«.

(Izvod iz knjige Zvoneći kedri Rusije, Vladimir Megre)

Letindor

No comments:

Post a Comment